Православна српска богословија почела је рад у Призрену 1871, као прва и једина српска институција од укидања Пећке патријаршије (1776. године). Њено оснивање означило је прекретницу у просветном и културно-политичком животу Срба у Османском царству. Тада се међу Србима јавила потреба за школованим учитељима и свештеницима, али је таква школа постала неопходна и српским државним интересима. Снажни грчки утицаји и амбиције Бугарске егзархије, с једне, и аустроугарско-римокатолички утицај, с друге стране, изазвале су нужност спровођења српске националне политике у Старој Србији.
Ректор, епископ жички
Гњеждани код Новог Пазара, 13. X 1831 − Чачак, 29. V 1913.
Са родитељима је 1850. године отишао у Дечане на поклоњење Светом краљу и одлучио да тамо остане и да се школује. У Дечанима је добио основно образовање, завршио манастирску школу и био искушеник. Замонашен је на Божић 1855, исте године је и рукоположен у чин ђакона.
Професор, ректор, национални делатник
Градачац, Босна, 1840 − Призрен, 20. II 1879.
У Тузли је завршио четири разреда основне школе. Уписао је Богословију у Београду (1856). Кијевску духовну академију завршио је 1865. године, као кандидат богословља. У Кијеву се дружио са Манојлом, сином Симе Игуманова и често био њихов гост.
Професор, ректор, национални делатник
Призрен, 24. VI 1852 − Скопље, 12. VII 1934.
Пореклом је из Брода (Гора), из породице Лековци. У Призрену је завршио основну школу (1859-1864) и два разреда продужене школе (1866-1868). Захваљујући помоћи Симе Игуманова наставио је школовање у Богословији у Београду (1869-1873), као државни питомац.
Професор, ректор
Пепељевац код Крушевца, 22. X 1852 − Крушевац, 7. VIII 1906.
Основно образовање стекао је у Крушевцу, гимназију је похађао у Крагујевцу и Београду. Био је учитељ у селу Велући (1869-1871). Након рукоположења за ђакона постављен је за пароха рашко-трнавског (1871). У Пепељевцу је службовао од 1873. до 1887.
Ректор, протојереј-ставрофор
Бродац код Бијељине, Семберија, 6. X 1875 – Београд, 8. V 1952.
Отац Сима био је земљорадник. Због учешћа у босанско-херцеговачком устанку 1875. принуђен је да се са породицом пресели у Србију. Живели су у Шапцу, где је Војислав завршио основну школу и три разреда гимназије.