Ректор, универзитетски професор, историчар цркве
Алексинац, 10. I 1866 − Београд, 24. XI 1953.
У Алексинцу је завршио основну школу и два разреда гимназије, у Београду трећи и четврти разред у Првој београдској гимназији и први разред учитељске школе.
Потом је завршио Богословију (1882-1887). Радио је као учитељ. Рукоположен за ђакона 1890. и постављен за писара нишког Духовног суда и вероучитеља нишке гимназије. Кијевску духовну академију завршио је 1898. Предавао је у Богословији у Београду (1898-1899). Ректор Богословије у Призрену био је у два наврата: 1899-1903. и 1911-1920. Био је професор Прве београдске гимназије (1903-1904), као и директор Српске мушке гимназије у Скопљу (1904-1905). Боравио је у Хиландару. За администратора Рашко-призренске епархије постављен је априла 1913. Када су Бугари дошли у Призрен, стављен је новембра 1915. у кућни притвор, а јануара 1916. интерниран у Бугарску. Из логора је пуштен новембра 1918. а већ децембра исте године започео је у Призрену обнову богословије.
Средином 1920. у Београду је поставио камен темељац Православном богословском факултету, чији је био први декан. Од јуна 1923. до марта 1924. био је у СССР-у као изасланик Црвеног крста, где је поделио 50 тона помоћи руском народу. Истовремено је био и изасланик српског патријарха Димитрија са задатком да успостави први однос Руске и СПЦ. За време Другог светског рата бринуо је о Задужбини Симе Игуманова и збрињавао избеглице. Био је председник Друштва Светог Саве, председник Свештеничког удружења, члан Главног одбора Црвеног крста, члан Главног одбора Друштва за подизање Храма Св. Саве и других друштава. Имао је 23 одликовања династија Обреновић и Карађорђевић, СПЦ и др.
Фотографија: лична архива Зорице Пелеш
