Иван Степанович Ястребов
Дипломата, историчар, етнограф
Громушка, Тамбовска губернија, Русија, 27. I 1839 – Солун, 7. I 1894.
Отац Степан био је војни свештеник, мајка домаћица. Детињство је провео на Кавказу. Школовао се у Астраханском семеништу па Казанску духовну академију завршио са степеном кандидата богословља 1864. Учио је класичне језике. Усавршавао се у Одељењу за изучавање источних језика при Азијском департману Министарства иностраних дела у Петрограду где је научио турски, арапски и персијски језик.
Дипломатску каријеру започео је као чиновник у руском посланству у Цариграду у рангу вежбаника (1866). За секретара и тумача конзулата у Скадру постављен је 1867. а за руководиоца 1868. За вицеконзула у Призрену постављен је после Тимајева априла 1870. и на том положају остао до августа 1874. У више наврата замењивао је конзула у Скадру. Дипломатском делатношћу успео је да заштити Србе на Косову и Метохији. Радио је на јачању њиховог просветног и духовног живота, трудио се да спречи њихово исељавање у Србију и однарођавање. Залагао се да се православнима осигура лична безбедност и уведе ред код српског свештенства. Обишао је многа тешко приступачна села Старе Србије и прикупљао историјске, етнолошке и етнографске податке. Водио је свештенике који су крштавали и венчавали Србе и тиме спречавао прелазак у ислам. Заслужан је за оснивање, рад и опстанак Призренске богословије. Био је посредник између српске владе и управе богословије. Преко њега је ишла преписка, новац, књиге и све што је богословији било потребно. У финансијским кризама често је управи позајмљивао новац а школску библиотеку снабдевао књигама. У то време основан је лист Призрен који је излазио на турском и српском језику. Окупљао је и саветовао виђеније призренске Србе и помогао их у спору са Цинцарима око Цркве Светог Спаса. Конзул у Скадру био је од августа 1874. до августа 1875. По избијању босанско-херцеговачког устанка постављен је за члана конзулске комисије у Мостару, задужене да испита узроке устанка (август – новембар 1875). За време српско-турских ратова и руско-турског рата био је конзул у Дубровнику. Сва помоћ из Русије Црној Гори ишла је преко њега. За конзула у Призрену постављен је јула 1879. Краће време провео је као конзул у Јањини (септембар 1880 – фебруар 1881) те се вратио у Призрен и на месту конзула остао до марта 1886. У Призрену, где је владала анархија и Призренска лига деловала погубно по православни живаљ, штитио је не само богословију и школе већ и све српско становништво. Писмено се обраћао српској влади, обавештавао је о стању у богословији и молио за финансијску помоћ. Постављењем за генералног конзула у Солуну марта 1886. доживео је врхунац у својој дипломатској каријери. И даље је помагао Србе у Старој Србији.
Наставио је да се бави научним радом, систематизовао је своје радове и у Русији објавио етнографско дело Обычаи и пьсни турецкихъ сербовъ (1886). Друго издање допунио је писмима Македонаца конзулату у Солуну (1889) и у предговору доказивао да су словенски становници Старе Србије и Македоније Срби а не Бугари, због чега су Бугари књигу негативно тумачили. Иако није био изразити бугарофил, помагао је бугарске школе а многе Бугаре који су примили католичанство вратио у православље. Прве радове о бугарском питању објавио је у руском листу Православное обозреніе (1866-1867). Као конзул упознао је Стару Србију и проучавао фолклористику, етнографију и историју цркве. Радове је објављивао у Гласнику Српског ученог друштва (1874-1876, 1879-1882, 1885) и сарађивао у Словинцу (1884). Српска краљевска академија објавила је 1904. његов рукопис Стара Сербіа и Албаніа. Многи историјски споменици које је описао касније су нестали те су његове белешке једина сведочанства о њима. Велику помоћ у прикупљању материјала пружио му је Петар Костић, наставник и ректор Призренске богословије. Објавио је прву велику збирку аутентичних српских народних песама са Косова и Метохије. Сакупљао је различит драгоцени материјал из српских ризница. Преко српског посланства у Цариграду послао је у Београд више вредних предмета из Призрена и оригинала као што су Хрисовуље Стевана Дечанског и Антиминс патријарха Арсенија Чарнојевића.
Био је дописни члан СУД (од 1876) и СКА (од 1888), члан утемељивач Друштва Светог Саве (1888), почасни члан певачког друштва „Обилић” (1889), члан Руског географског друштва и Братства св. Гурија (1884), редован члан Друштва милостиве помоћи од бродолома и Историјско-филолошког друштва Русије (1889). Дописивао се са кнезом Николом Петровићем Његошем, митрополитом Михаилом Јовановићем, Пантом Срећковићем, Стојаном Новаковићем, Петром Костићем и многим истакнутим личностима. Због знања албанског и турског језика имао је пријатеље и поштоваоце и међу албанским и турским становништвом. Оженио се Нином (1888), ћерком Александра Тјурина, сенатора у Петрограду. Имали су сина Растислава и ћерку Људмилу. Сву покретну имовину после његове смрти супруга Нина је поклонила Српској гимназији у Солуну. Сахрањен је на Солунском гробљу.
Одликован је великим бројем руских одликовања и српским: Таковским крстом III реда, Орденом св. Саве II и I реда, Знаком Црвеног крста, Медаљом Друштва Свети Сава, Орденом независности Црне Горе II и I реда.
ДЕЛА: Податци за историју српске цркве. Из путничког записника. И.С. Јастребова, Београд 1879; Обычаи и пьсни турецкихъ сербовъ въ Призренý, Ипекý, Моравý, и Дабрý из путевних записок И. С. Јастребова, Петербургъ 1886; Стара Србија, Приштина 1995; Иван Степанович Јастребов, Обичаји и песме Срба у Турској у Призрену, Пећи, Морави и Дебру, Београд 2020.
ИЗВОРИ: АС, МИД ПО Ф III/VI, 228/1884; Ф I/II, бр. 14/1888; Фонд Стојана Новаковића, 94; АСАНУ, Једанаест писама И. Јастребова Стојану Новаковићу 1887-1891, бр. 8718; Шематизам Србије, 1876-1893; ГСУД 1874-1885; Радослав Грујић, Два извештаја конзула Јастребова о акцији Албанске лиге у Призрену 1880, Зборник за историју Јужне Србије, суседних области, 1936, 403-406; Jастребов књазу Николи 14. јуна 1886, Записи, 1937, 90-91; Библиографија расправа и чланака, IV, Загреб 1965; Михаило Војводић, Стојан Новаковић и Владимир Карић, Београд 2003, 47, 443;
ЛИТЕРАТУРА: Споменица педесетогодишњице призренске богословске учитељске школе 1871-1921, Београд 1925; Петар Костић, Европски конзули у Призрену, ЈП, фебруар 1928; А. А. Половцов, Русский биографический словар, New York 1962; Владимир Бован, Јастребов у Призрену, Приштина 1983; Коста Христић, Записи старог Београђанина, Београд 1989; Иван Степанович Јастребов, зборник радова, Призрен 1997; Петар Костић, Аутобиографија, Призрен 1997.
А. Новаков
