Вршилац дужности Ректора Богословије
Епископ рашко-призренски г. Теодосије
Епископ Теодосије, на крштењу Живко Шибалић, рођен је 29. јуна 1963. године у Чачку, од оца Милана и мајке Биљане (рођене Јовичић), сада у монаштву монахиње Марте. После завршене основне и средње школе у Горјанима и Ужицу, студирао је теологију на Богословском факултету у Београду, где је и дипломирао. Од младости је имао велику љубав према цркви и богослужењу, и као двадесетогодишњак први пут је посетио манастир Високи Дечани, где га је са очинском љубављу дочекао блаженопочивши архимандрит Јустин, игуман ове свете лавре. Млади Живко тада је и донео одлуку да се посвети монашком животу и преда себе на службу Богу. Као студент теологије у Београду Живко је слушао предавања наших уважених богослова и будућих Епископа Амфилохија, Атанасија и Иринеја, који су својим духовним и богословским радом направили дубок утицај на младог студента Живка и читаву генерацију тадашњих студената на Богословском факултету у Београду.
Ипак, Живково срце је чезнуло за монашким подвигом па 6. јануара 1987. године одлучује да постане искушеник у манастиру Црна Река код Новог Пазара и настави духовни живот под руководством тадашњег игумана, а будућег Епископа рашко-призренског г. Артемија. У манастиру Црна Река замонашен је у малу схиму на манастирску славу, Светих Архангела, 21. новембра 1989. године, добивши монашко име Теодосије, по Светом Теодосију Великом, зачетнику општежића. Ново монашко име указало је и на његов даљи животни и монашки пут, који ће бити посвећен духовној изградњи једног од највећих општежитељних манастира, Високих Дечана.
У чин јерођакона рукоположио га је тадашњи Епископ рашко-призренски г. Павле на Светлу среду 1990. године у Саборном храму Светог Георгија у Призрену. Видећи његов труд и духовне дарове, Епископ Артемије га је по Сретењу 1992. године рукоположио у чин јеромонаха у манастиру Ђелије код Ваљева. Ово је још више продубило његову духовну везу са Св. авом Јустином Ћелијским на чијим ће се делима годинама напајати и учити љубави и страху Божијем. Од маја 1991. до марта 1992. године отац Теодосије је на послушању у Епархијском двору у Призрену као ђакон и возач Епископа Артемија. У марту 1992. године са неколико црноречких монаха прелази у манастир Високи Дечани, где га Епископ рашко-призренски поставља за настојатеља манастира и одликује чином игумана 22. октобра 1992. године. Као млади двадесетдеветогодишњи игуман славне царске лавре Дечанске, отац Теодосије одмах започиње са духовном и материјалном обновом овог манастира у коме се за неколико година окупило тридесет младих монаха. Од обнове дечанског општежића 1992. године у манастиру су у предратним и поратним годинама развијене бројне активности: дуборез, иконопис, производња свећа, издавачка делатност итд, а узорана поља и баште сваком посетиоцу су указивали да је манастир и узорна домаћинска кућа. Манастирска виница у Великој Хочи код Ораховца производи традиционално дечанско вино и ракију, чиме је настављена вишевековна традиција дечанских монаха. Ипак, долазак на чело манастира Високи Дечани био је и тежак крст за младог игумана и његову братију јер је у то време дошло до погоршавања међуетничких односа на Косову и Метохији и коначно до избијања оружаног сукоба, који је донео патње и страдање и још више продубио јаз неповерења међу етничким заједницама у српској јужној Покрајини. Од првога дана игуман Теодосије настојао је да поред редовног богослужења и монашког живота у манастиру, успостави што непосреднији контакт са верним народом и помогне свима онима којима је помоћ у те тешке дане била неопходна.
Већ средином 1998. године манастир прима прве српске избеглице, а након избијања оружаног сукоба и бомбардовања Србије од стране НАТО савеза почетком 1999. године, манастир Дечани организује активну хуманитарну помоћ за народ дечанског краја. Игуман Теодосије и његови монаси сами су обилазили Дечане и околна села и носили пакете са храном и хигијенским материјалом, не гледајући да ли је реч о српској, албанској или ромској кући. У манастир су примане избеглице без обзира на њихово етничко порекло и вероисповест. Зато су дечанског игумана и његову братију и Срби и Албанци запамтили као људе који су увек били спремни да помогну, не правећи разлику међу онима који страдају и чекају руку помоћи. Овим активностима настављено је сведочење богате хришћанске и монашке традиције Дечанског манастира, који чува непрекинуто предање монашког живота од средњег века до данас. И сам изложен НАТО бомбама, а потом и оружаним нападима албанских екстремиста, у којим под заштитом Св. Краља Стефана Дечанског манастир остаје нетакнут, дечанско братство са игуманом Теодосијем успева да преброди ове дане и настави своју мисију у тешким и неизвесним годинама након оружаног сукоба на Косову и Метохији. Суочен са великим и болним страдањем српског народа и ситуацијом у којој је на простору Метохије остало не више од две хиљаде људи, игуман Теодосије у послератним годинама посебне напоре усмерава на повратак прогнаних Срба и помоћ онима који су и поред свих опасности остали на својим огњиштима. Истовремено, манастир Дечани био је и остао јака узданица оближњим женским манастирима Пећкој Патријаршији, Гориочу и Девичу, где су дечански монаси редовно служили и помагали да се ове светиње очувају. Видећи колико су јаки манастири важан фактор за опстанак и будућност српског народа на овом простору, игуман Теодосије је заједно са монаштвом из других манастира улагао сталне напоре да подстакне долазак првих српских повратника и да им помогне да поново започну свој живот на опустошеним огњиштима. Повратком Срба у село Осојане 2002. године започео је процес повратка у Метохију који се до данас наставља и који би тешко био могућ без помоћи манастира, нарочито Пећке Патријаршије и Високих Дечана. Једно од најтежих искушења за игумана Теодосија и дечанско братство, али и целу Епархију Рашко-призренску, био је мартовски погром 2004. године када је у току два дана нереда запаљено 35 православних светиња (међу њима манастири Девич и Св. Архангели) и протерано преко 5.000 Срба. Пошто је било неопходно да се ојача активност Цркве на овом простору, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве, на свом редовном заседању од 10. до 19. маја 2004. године доноси одлуку о избору игумана Теодосије, настојатеља царске лавре манастира Високи Дечани, за Епископа липљанског, викара Епархије рашко-призренске, са седиштем у манастиру Високи Дечани.
Свету архијерејску литургију на којој је извршен чин епископске хиротоније изабраног и нареченог Епископа Теодосија служио је Његова светост блаженопочивши Патријарх српски г. Павле уз саслужење седамнаест архијереја, два новоизабрана и наречена викарна Епископа, више свештеника и ђакона. Пред почетак Св. Литургије наречени Епископ г. Теодосије прочитао је Исповедање вере и Архијерејску заклетву пред Патријархом, Епископима, свештенством и народом, да би после полагања руку од стране Његове светости Патријарха и Архијереја нови Епископ Теодосије дао свој први архијерејски благослов верном народу, који је испунио дечански храм. У тој години једног од најтежег страдања српског народа на Косову и Метохији, хиротонија Епископа Теодосија била је догађај који је дао великог подстрека и снаге целој Епархији и верном народу на овом многострадалном простору. Владика Теодосије понео je титулу Епископа липљанског по древној епископији града Улпијане (назване Јустинијана Секунда), а касније познате под именом Епископије липљанске, једне од најстаријих православних епископија на нашим просторима.
Као викарни Епископ Липљански и игуман манастира Високи Дечани Владика Теодосије још је посебно наставио са радом на помоћи народу, посебно у Метохији. Одлуком Св. Архијерејског Сабора из маја 2005. године Владики Теодосију је поверена брига око обнове храмова и манастира који су уништени у Мартовском погрому 2004. године. Од јесени те године започиње процес обнове који се спроводи уз сарадњу са Заводом за заштитом споменика културе Србије и привременим косовским институцијама под надзором Мисије УН и Савета Европе, а у складу са Меморандумом о обнови који је у марту те године у име СПЦ потписао Патријарх Павле. У току наредних пет година обновљено је око двадесетак објеката СПЦ, међу којима су и Саборна црква Св. Великомученика Георгија са Владичанским двором и старом зградом Богословије у Призрену, храм Св. Николе у Приштини, цркве у Пећи, Вучитрну, Подујеву, Истоку и др. Обнова порушених светиња СПЦ вршена је уз сталну подршку Његове светости Патријарха српског г. Павла и Св. Архијерејског синода СПЦ са циљем да након обнове порушених објеката уследи и духовна обнова парохијског и богослужбеног живота. Од 2005. год. Владика Теодосије активно учествује и у раду Косовског одбора Св. Архијерејског сабора СПЦ као подпредседник одбора. Истовремено је по одлуци Св. Архијерејског синода ангажован и као један од представника СПЦ у преговорима о статусу Косова и Метохије, нарочито 2007. и 2008. године, када је посебан допринос дао на дефинисању мера заштите српске духовне и културне баштине и очувања идентитета светиња наше Цркве у јужној Покрајини. Од тада је Владика Теодосије имао више сусрета са бројним међународним представницима, којима је континуирано указивао на тешку ситуацију у којој живи српски народ и Црква на Косову и Метохији.
Одлуком Св. Архијерејског синода у фебруару 2010. год., која је саборно потврђена на редовном заседању Св. Архијерејског сабора СПЦ у мају исте године, дотадашњи Епископ Рашко-призренски г. Артемије трајно је разрешен дужности епархијског архијереја и прелази у мировину. Викарни Епископ Теодосије у то време активно помаже мјестобљуститељима Епархије, умировљеном Епископу Захумско-херцеговачком Атанасију (од фебруара до маја 2010.) и Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију (од јуна до децембра 2010.). Заједно са овом двојицом уважених српских Архијереја Владика Теодосије служи широм Епархије и улаже велики напор у нормализацију духовне ситуације у Епархији Рашко-призренској. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве, на редовном јесењем заседању, донео је 18. новембра 2010. год. на предлог Његове светости Патријарха српског г. Иринеја одлуку да попуни упражњену епископску катедру рашко-призренску избором дотадашњег викарног Епископа липљанског г. Теодосија за новог Епископа рашко-призренског. Свечани чин увођења у трон новоизабраног Епископа Рашко-призренског Теодосија обављен је 26. децембра 2010. у обновљеном саборном храму Св. Великомученика Георгија у Призрену. Епископа Теодосија у трон Епископа Рашко-призренског увео је Његова светост Патријарх српски Г. Иринеј на Светој Литургији на којој је Патријарху Иринеју саслуживало четрнаест отачаствених архијереја и преко седамдесет свештенослужитеља СПЦ и других православних помесних Цркава. Вест о избору Епископа Теодосија за Епархијског Архијереја Рашко-призренске Епархије примљена је са великом радошћу међу свештенством, монаштвом и верним народом ове богоспасаване Епархије што се могло и видети на свечаности устоличења у којој је учествовало преко 1500 верника, велики број монаштва и целокупан клир Епархије Рашко-призренске и Косовско-метохијске.
Убрзо, након устоличења, епископ Теодосије је на Светом Архијерејском Сабору у мају 2011. године предложио да се обнови рад Богословије Св. Кирила и Методија у Призрену. Одлуком Светог Архијерејског Сабора одобрено је да се обнови рад богословије, с тим да се епархијски архијереј побрине за неопходне услове за њен рад. За вршиоца дужности ректора постављен је епископ Теодосије. Прва генерација ученика уписана је у септембру 2011. године.
