Православна српска богословија почела је рад у Призрену 1871, као прва и једина српска институција од укидања Пећке патријаршије (1776. године). Њено оснивање означило је прекретницу у просветном и културно-политичком животу Срба у Османском царству. Тада се међу Србима јавила потреба за школованим учитељима и свештеницима, али је таква школа постала неопходна и српским државним интересима. Снажни грчки утицаји и амбиције Бугарске егзархије, с једне, и аустроугарско-римокатолички утицај, с друге стране, изазвале су нужност спровођења српске националне политике у Старој Србији.
Богословија је била духовни и потпорни стуб на којем је почивала целокупна просвета, али и из којег је потицала црквена јерархија. Захваљујући Богословији, у свим већим насељима у Старој Србији, отварале су се основне школе, а богослови су постајали учитељи и свештеници широм Османског царства, где год је било Срба. Та школа је, корак по корак, успела да постане просветно средиште османских Срба. Оснажила је српску националну свест и била стециште српског политичког живота и својеврсни српски конзулат.
Ректори или управитељи ове школе били су истакнуте личности српског народа. Свако од њих носио је тешко бреме и покушавао да заштити не само школу већ и становништво овог града. Осим што су били врсни педагози, били су и прави национални делатници који су бринули „српске бриге“.
Ректори Богословије у Призрену
Сава Бараћ (1872-1873)
Илија Ставрић (1873-1879)
Петар Костић (1883-1889)
Мелентије Вујић (1888-1891)
Иларион Весић (1891-1896; 1904-1906)
Арсеније Бранковић (1897-1899)
Стеван Димитријевић (1899-1903; 1911-1920)
Добросав Ковачевић (1908-1909)
Василије Милић (1909-1910)
Нектарије Круљ (1923-1924)
Симеон Поповић (1924-1934)
Војислав Катић (1934-1938)
Живан Маринковић (1939-1941; 1947-1955)
Методије Муждека (1955-1971)
Иринеј Гавриловић (1971-1974)
Никодим Ђураков (1974-1984)
Милутин Тимотијевић (1984-2011, од 1999. године богословија је у Нишу)
Теодосије Шибалић (2011-)
