Митрополит рашко-призренски
Сер, Грчка, 9. VIII 1824 – Призрен, 8. IX 1895.
Као дечак са непуних 12 година отишао је у ман. Бунасик (Грчка), замонашио се 1837. а 1838. постао ђакон. Завршио је Богословију на Халки у Цариграду 1849. У Призрен је дошао за митрополита 1854. и на том положају провео 41 годину. За разлику од његових претходника, Грка митрополита, према Србима, њиховим црквама и манастирима понашао се брижно. У више наврата обраћао се српским митрополитима и молио за разне видове помоћи.
Тако је митрополитa Петрa молио да помогне у подизању школа у Рашко-призренској епархији (1856), а исте године му је препоручио монахе да прикупљају милостињу по Србији за ман. Дечане. Обавештавао је митрополита Петра о почетку градње Цркве Светог Ђорђа у Призрену и молио финансијску помоћ за наставак њене градње. Митрополита је обавестио да је био у Пећи и тамо видео да је манастир у веома лошем стању и да је сугерисао монасима да га поправе али Пећка патријаршија није имала материјалних средстава. У Грачаници је био 1861. и видео да црква нема покривку од олова и да прокишњава а братство је преко њега тражило финансијску помоћ. У цркви је читао словенски и ретко грчки. Самостално је водио своју преписку. За свештенике је рукополагао лица по свом нахођењу и то је наплаћивао. Већи део времена проводио је ван Призрена.
Дао је пристанак да се Богословија у Призрену отвори, али је тражио да она буде потпуни духовни завод и да старешина буде монашко лице. Упутио је распис свештенству да шаљу своје синове да се школују у Богословији јер их у противном неће рукополагати за свештенике. Без његове дозволе и благослава није било могуће отворити Богословију у Призрену и у томе је његова неоспорно велика заслуга. Званично, целокупно школство било је под његовим покровитељством, а школе су могле да се отварају по привилегијама које је он имао. Након одласка Саве Дечанца, духовног лица, дистанцирао се од Богословије. Извесно је да као митрополит не би допустио политичко-пропагандну политику коју је водила Богословија, јер је уважавао османску власт а и њему, као Грку, српска национална идеја није била блиска. Сматрао је да османске власти немају права да се мешају у школскe пословe и од Патријаршије тражио заштиту српских учитеља код османских власти. Није желео да помогне око цензурисања српских књига у Цариграду.
Са Србима мештанима био је у коректним односима све до проблема око Цркве Светог Спаса. Цинцарима је помагао да добију ферман – дозволу за зидање нове цркве на месту српске Цркве Светог Спаса, али је Патријаршијски синод у Цариграду донео одлуку да ова црква припада Србима и да се не сме рушити.
Био је носилац два турска ордена и одликован Орденом Светог Саве I реда који му је српска влада дала у намери да га приволи да предложи Србина за епископа, што није учинио. Говорио је осим матерњег грчког језика, турски и српски. Био је у добрим односима са Савом Дечанцем, Милуном Новичићем и Милошем Милојевићем.
Подигао је о свом трошку митрополијску зграду у Приштини у којој је дуго година био Српски конзулат. Београдској богословији даровао је 180 турских лира на поклон а призренском Друштву Свети Сава 10 турских лира. Пре смрти је оставио 50 турских лира да би Призренска општина могла да отвори врата из чаршије за улазак у цркву. Умножавао је о свом трошку цртеж историјске садржине (Светог Саву и цара Душана) и слао га на дар својој пастви. Нудио је Црквено-школској општини у Призрену свој плац да на њему подигну зграду за митрополију, али Општина то није прихватила. Сахрањен је у Цркви Светог Ђорђа у Призрену.
ИЗВОРИ: АС, Митрополија београдска, 1856, 213, Призрен, 20. II 1856; МБ, 1856, 477, Пећка патријаршија, 5. VII 1856; МБ, 1856, 679. Призрен, 14. XI 1856; ПО, 108/121, Београд, 1910; Бранко Перуничић, Писма српских конзула из Приштине 1890–1900, Београд 1985, 130.
ЛИТЕРАТУРА: Милојко Веселиновић, Митрополит Мелетије, ГНЧ, 1903, књ. 22, 377; Александра Марковић Новаков, Православна српска богословија у Призрену, Ниш, Београд 2011; Александра Новаков, Митрополити рашко-призренски – сведоци рада Богословије у Османском царству, Зборник радова са научног скупа „Историја и значај Призренске богословије“, Ниш 2013.
ФОТОГРАФИЈА: ИМС.
А. Новаков
