Задужбина Сима Андрејевића Игуманова Призренца много година након његове смрти остварује замисао оснивача, финансира рад Богословије „Свети Кирило и Методије“ у Призрену и помаже у образовању српске деце његовог завичаја.
Сима Андрејевић Игуманов (1804–1882), трговац, стекао је велики иметак и, оставши без директних потомака, тестаментом је 10. новембра 1880. године у Београду све своје покретно и непокретно имање завештао издржавању Призренске богословије и школовању српске омладине из Старе Србије. „Кућа моја у Призрену у којој је сада Богословија, да остане на вечита времена кућом Православне српске богословије призренске у којој ће се учити и за духовна звања спремати синови моје Отаџбине Старе Србије“. Тим тестаментом је заправо основана Задужбина која је након његове смрти заживела (1882).
Сима Андрејевић Игуманов, акрил на платну, аутор Биљана Новковић, 2019, Ликовна колонија - Јесен у Призрену, власништво: Дом културе Грачаница
Првих неколико година Задужбина није финасирала рад ни Богословије ни других школа, (јер је по жељи добротвора било предвиђено да Задужбина у првих 20 година финансијски ојача), него је то чинила Краљевина Србија. Турским властима је представљено да се све финансира из средстава Задужбине и на тај начин Фонд је био покриће за финансирање свих културно-просветних активности у Старој Србији и Македонији. Министарство иностраних дела Краљевине Србије узело је за себе назив „Туторство Фонда Симе Игуманова“.
Имовина задужбине састојала се из непокретности, улога на штедњу и хартија од вредности. За време Првог св. рата, имовина коју је Задужбина имала у Београду, је пострадала. Након рата, Задужбина је добила ратну одштету од државе за санацију штете. Прве године након рата 1919, Задужбина је финасирала 22 гимназијалца и за то утрошила 8.684 динара. У периоду од 1930. до 1940. године у Извештају рада Задужбине наводи се да се њен рад састојао у припреми за подизање нове зграде на Теразијама. Иако Задужбина ни тада није прекидала са испуњењем свог основног задатка, подигла је нову зграду која је обезбеђивала средства за испуњавање завета Симе Игуманова. Монументална палата је завршена 1938. по плану архитеката Бранка и Петра Крстића. На врху зграде била је скулпторска композиција, рад Лојза Долинара, висока 3,5 метра, која је симболично представљала Симу Игуманова, сина Манојла, кћер Mагу и још три ученика. Задужбина је 1940. године купила још једну кућу у Бранковој улици бр. 13, поред оне коју је већ имала а у којој је била смештена Српска краљевска академија.
Повољнија финасијска ситуација Задужбине (приходи са нове зграде Палате на Теразијама, увећали су фонд) огледала се и у повећању благодејања. Током 1940, финансирано је 92 благодејанца у укупном износу од 183.700 динара. Те године је велику суму новца добила и Призренска богословија за куповину кућа у околини школе (86.000 динара).
Палата Задужбине Симе Андрејевића Игуманова на Теразијама у Београду 1939. године
Финансијску помоћ су добијали ученици врло доброг и одличног успеха а сиромашног стања, бирао их је професорски савет школе. Задужбина је финасирала и обнову цркава, рад Призренског певачког друштва „Цар Урош“, манастир Светог Марка, просветне раднике, као и избегле Призренце. Ратне 1941. благодејања су смањена.
Као што је тестаментом и уређено, на челу Задужбине били су први у црквеној хијерархији. Први старалац задужбине био је митрополит Михаило (Јовановић). Њега је наследио митрополит Инокентије Павловић (1898–1905). Митрополит, односно патријарх Димитрије био је на челу Задужбине од 1905. до 1930. године. Те године главни старалац Задужбине постао је патријарх Варнава. Након његовог упокојења (1937), на место главног стараоца дошао је 1938. патријарх Гаврило Дожић. За време Другог светског рата његов заступник Јосиф, митрополит скопски, био је на челу Задужбине. По Игумановљевом тестаменту још две личности су биле чланови Одбора. Након протеривања митрополита Михаила из Србије (1881), главну бригу о Задужбини преузео је Љубомир Ковачевић. По повратку на престо митрополит Михаило је наставио да буде главни старалац Задужбине, али је Ковачевић остао као помоћни члан све до смрти 1918. Други члан био је Зарија Поповић који је, такође све до смрти, бринуо о Задужбини. Љубомир Стојановић је био члан Одбора Задужбине (1920–1930). Наследио га је прота Стеван М. Димитријевић, дугогодишњи ректор Призренске богословије. Након смрти Зарије Поповића (1934) за новог члана Одбора постављен је Ставра Трпковић (1935). Након Ставрине смрти нови члан Одбора Задужбине постао је Димитрије С. Богојевић до 1944. Дуго је правни заступник Задужбине био адвокат Светозар Матић.
На основу биланса рада Задужбине да се уочити да је имовина Задужбине из године у годину расла и да је постала финансијски моћна, захваљујући способној управи. Послове су углавном обављали чланови Одбора Задужбине а не сам поглавар Српске цркве. Сви поглавари су опуномоћили чланове Одбора који су се старали о Задужбини.
За време Другог светског рата о Задужбини је бринуо прота Стеван Димитријевић, као опуномоћени члан Одбора. Имовина Задужбине претрпела је велику штету, како у априлу 1941. приликом бомбардовања, тако и на крају рата, у току завршних борби за ослобођење Београда. Задужбина је своју мисију остваривала и за време рата и стипендирала ученике, наравно у складу са новонасталим приликама.
Сима Андрејевић Игуманов, аутор Урош Кнежевић, Народни музеј Београд
Након Другог светског рата околности рада Задужбине су се промениле. Министарство просвете је 16. јула 1946. године одлучило да Задужбином Симе Андрејевића Игуманова управља Задужбински одсек Министарства просвете Народне Републике Србије а дотадашња управа Задужбине била је смењена. Против овог решења, Управа Задужбине је 29. јула 1946. поднела жалбу. Упркос жалби и аргументима које су изнели стараоци, Задужбине је изгубила самосталност и аутономију у управљању. Није познато како се у новим околностима одвијао рад Задужбине али је извесно да су школске 1946/47. благодејања укинута.
Наизглед компромисно решење је нађено када се у земљу вратио патријарх Гаврило Дожић, дотадашњи старалац, и Задужбини је враћена аутономија (1947). Иако јој је формално враћена она није имала самосталност у раду. Што се тиче основне мисије Задужбине, она је настављена али са знатно ограниченим средствима. Са крова Игуманове палате (на Теразијама) исечена је и чекићима разбијена скулпторска композиција Симе Игуманова са сирочићима (1950). Задужбина Симе Игуманова је 1958. године национализована и проглашена друштвеном својином.
Деценијама касније, 1990. године, обновљен је рад Задужбине а наредне године Задужбини је у власништво враћена Игумановљева палата. На челу Задужбине тада је као главни старалац био патријарх Павле (1990–2009). Наследио га је патријарх Иринеј (2010–2020). Од 2021. главни старалац Задужбине је Његова светост патријарх српски Г. Г. Порфирије. Вајар др Зоран Кузмановић је израдио нову скулптуру Симе Игуманова са сирочићима, која je 22. априла 2021. враћена на зграду Задужбине.
Поред бројних изазова, страдања у ратовима, укидања аутономије и национализације, Задужбина је једна од најмоћнијих у Србији и остварује своју мисију.
Александра Новаков
Биста Симе Андрејевића Игуманова, 1932.
