Трговац, добротвор
Призрен, 11. II 1804 – Призрен, 8. III 1882.
Био је четврти син Призренаца Јане и Андрије. Отац je био веома имућан, али је сав иметак изгубио купујући оружје за устанике Првог српског устанка. Имао је тројицу браће: Аксентија, игумана манастира Светог Марка код Призрена, Петра и Крагуја који су као ратници учествовали у Првом српском устанку. Сима је био веома мали када је остао без родитеља па је бригу о њему преузео најстарији брат Аксентије. Детињство је провео у манастиру, где се научио основној писмености. Као дечак имао је надимак Попче, добијен од призренских Турака, пријатеља његовог брата. Касније је прихватио надимак Игуманов који су му наденули Призренци по брату Аксентију, игуману. Оженио се у 28. години Призренком Султаном (1832. године) из породице Дрваревић с којом је имао сина Манојла и ћерку Магу. Након изученог бурмутанског заната десет година је као ортак радио у једној фабрици. Султан је 1836. године покорио независног Махмуд-пашу и том приликом су свим српским трговцима порушене бурмутане, и они су остали без посла. Сима се преселио у Алексинац, али није успео да се бави истим послом као у Призрену. Потом је отишао у Битољ 1837. године. Са ортацима је узео под закуп сва језера у Битољском санџаку да у њима лови пијавице и да их извози. Овај уносан посао кратко је трајао јер су га ортаци изневерили. Остао је без пара и доспео у затвор у којем је провео четири и по месеца. Око 1840. године отишао је у Цариград и отворио малу дуванску радњу која му није обезбеђивала ни основну егзистенцију. Убрзо су му преминуле жена и ћерка. Од руског посланика у Цариграду потражио је помоћ 1846. и добио је 1.000 рубаља. Нешто касније добио је на зајам велику суму новца и од братовљевог пријатеља Кyртиш-аге. Тим новцем успео је да створи капитал.
Манастир Светог Марка
Већ у то време, као човек који је видео света, желео је да његов Призрен напредује у просвети па је Призренца Симу Михаиловић молио да се потруди да пронађе образованог учитеља за српску младеж у Призрену. Притом је констатовао: „Сав свет прогледа сас ученије а нама отечство слепо остаде, те не јашев грчке владике и играв с нама како сас мечке.“
У Одесу се одселио 1850. и поново се окушао у старом послу, отворио је дуванску магазу која му је доносила добар профит. Тамо се сусрео са Бугарским комитетом и схватио њихове намере. Када се преселио у Кијев, наставио је да се бави трговином и стекао велики иметак. У Русији се сусрео са слoвeнофилима и младим Србима који су се тамо школовали и схватио да се отварањем школа може помоћи образовању Срба у Старој Србији, до чега му је било и те како стало. Први већи прилог (100 турских лира) послао је у Призрен 1855. и наменио га као прилог за подизање нове цркве. Идуће године послао је 70 црквених застава и звоно за ман. Св. Марка, где је о његовом трошку подигнут звоник и купљено мало земље за манастир. Тих година Игуманов је у Призрен послао 320 турских лира за куповину једне куће поред његове, у коју је касније била смештена основна школа. Када је 1864. после 28 година дошао у Призрен, донео је велике дарове црквама, школама и грађанству.
При повратку у Русију из Београда је у Призрен послао учитеља Милуна Новичића, кога је и финансијски помагао. Када се вратио у Кијев, изгубио је сина јединца Манојла. Оставши без директних потомака, у Кијеву је написао духовно завештање у којем је сав капитал поклањао српским школама у Старој Србији.
Игуманов је 1864. године разговарао са Илијом Гарашанином и молио га да се заложи да се отварају школе у Старој Србији. Са митрополитом Михаилом био је у сталној преписци. Најранија писма датирају из 1865. године. Обраћајући се митрополиту, молио га је да се постара да се у Стару Србију пошаљу добри и способни учитељи. Игуманов је гласно размишљао и питао се „није ли већ доста гледати да се такав прекрасан народ турчи и пропада зато што нема школа у којима би се могао научити тко је и и шта је“.
Сима Игуманов је из Русије дошао у Призрен 1868. године. Упознавши се са бедним стањем и великом немаштином у народу, решио је да пошаље пет ученика на школовање из Призрена у Београд. Њихов одлазак на школовања за Симу је био велики успех и са задовољством је констатовао: „То петоро младића, то је најпрво семе, од кога Стара Србија моћи ће видети ваљан плод, који је мора препородити једанпут и извести из оне вјековне летарђије.” Покушао је да учитеља Милана Ковачевића, пошаље у Скопље за учитеља, али он тамо није могао да опстане зато што му је речено да се у Скопљу говори само бугарски. Игуманов је на разне начине успевао да придобије Турке за своје просветне циљеве, мада се Јовану Ристићу још 1868. године жалио да му Бугари свуда кваре планове. Стално је страховао да се Бугари не „угњезде у његов завичај“. Митрополиту Михаилу је указивао на велику оскудицу у учитељима, споменуо је Ђаковицу где је живело између 50 и 60 српских кућа али нису имали учитеља. И у Средачкој и Сиринићкој жупи живели су Срби којима је претила опасност од бугаризације. Игуманов је сматрао да је неопходно да се тамо пошаље учитељ са платом од које ће моћи да живи. Неуморно је радио на просветном и националном плану користећи свој утицај и код руског конзула и код османских власти. Игуманов се 1869. вратио у Русију и обавио послове за трајно пресељење у Призрен 1870. године. У време од 1862. до 1871. Црквено-школској општини послао је око 10.000 цесарских дуката за откуп земљишта за будућу школу. Још из Кијева писао је митрополиту Михаилу да размишља да подигне неку вишу школу, „ако смем назвати тим именом оно наше сиротанце и детенце просвете, зато сам купио још једну кућу и саставио цео ред кућа где сам намеран Божијом помоћи зидати велико зданије за све школе и учитеље. Ја сам рад да у Призрену ударим темељ од куд ће да луче сијају на све стране и зато узимам призренску школу сасвим на мој трошак и само молим Бога да ме поживи, док своју намеру не испуним.” Сима је 1870. године дошао у Призрен с намером да заувек остане у њему. Следеће године је порушио све куће које је купио, осим једне, и почео да зида зграду за једну вишу школу (1871).
Сима Андрејевић Игуманов, Србадија, 1875.
Идеја да се Богословија отвори у Призрену била му је веома блиска, али желео је да она почне са радом тек кад његова зграда буде сазидана. Веома је био упоран у том погледу, али је ипак на крају попустио и дозволио да се школа отвори у његовој јединој непорушеној кући. Без обзира на неостварену жељу да школа почне да ради у новоотвореној школи, био је пресрећан када је угледао прве ученике Српске богословије. На дан пунолетства краља Милана 1872. био је почаствован позивом на свечаност на коју је и отишао.
Његовом заслугом, пре свега захваљујући великој материјалној помоћи, сачувана је Црква Св. Спаса у Призрену из 14. века, коју су Цинцари хтели да поруше и сазидају нову. Од октобра 1872. стално је боравио у Призрену и ман. Св. Марка. Због политичких неприлика 1875. године отишао је у Београд. Све време Велике источне кризе провео је Београду, у кући свог пријатеља Панте Срећковића. Био је активан члан Црвеног крста, давао је прилоге за избеглице и ратом пострадале. Тестамент у којем све своје покретно и непокретно имање завештава издржавању Призренске богословије, школовању ђака и Старој Србији написао је новембра 1880. Из Београда се у Призрен вратио септембра 1881. године. У Средачкој жупи подигао је школу и помогао обнављање манастира Светог Уроша у Неродимљу. Небројена су његова доброчинства. Поред других великих поклона, црквама и манастирима даривао је велики број богослужбених књига.
Савременици су му још за живота одали признање: био је почасни члан Српског ученог друштва, члан Друштва Светог Саве и члан утемељивач Црвеног крста. За време боравка у Русији имао је статус трговца II реда па га је руски цар Александар II прогласио за почасног грађанина Петрограда а изабран је и за члана Словенског благотворителног комитета. Кнез Милан Обреновић одликовао га је Таковским крстом III степена а кнез Никола Даниловим орденом истог степена.
Сахрањен је у манастиру Светог Марка у околини Призрена, у гробници коју је још за живота подигао. Народ Старе Србије је после његове смрти узимао земљу са његовог гроба и чувао је као светињу.
Широм Рашко-призренске епархије 1904. године свечано је прослављена стогодишњица од рођења Симе Игуманова. Тим поводом митрополит Нићифор (Перић) је рекао: „Тај дан не сме у српском народу у Отоманској империји, остати незапажен, јер је Сима Андрејевић Игуманов основао у Призрену један духовни расадник баш у времену, као што рекосмо, када је највише потребан био за Србе и његову мисао, поклонивши народном олтару и своју рођену кућу, из које су до данас снабдевени духовном храном и босиљком науком напојени многи српски младићи, који служе Божјем и просветном народном олтару – пружају маслинову гранчицу широм целог народа српског и славе име Божије”.
Стогодишњица рођења Симе Андрејевића Игуманова
